Osvajanjem trećeg mesta na svetskom takmičenju u izradi letelica s vertikalnim poletanjem i sletanjem, studentski tim „Beoavija” pokazao da naši budući inženjeri drže korak s trendovima u globalnoj avio-industriji

– Za nas je takmičenje počelo još septembra prošle godine, čim smo saznali kakva se letelica traži propozicijama nadmetanja. O napretku projekta redovno smo slali izveštaje organizatorima u Hamburgu. Početkom februara su nam javili da smo ušli u finale – započinje priču David Cvetković, član sektora za aerodinamiku „Beoavije”.

Oko letelice „Osa”, s kojom je osvojeno treće mesto, okupilo se tridesetak „beoavista”, studenata „mašinca”, uz nekoliko kolega sa Elektrotehničkog i Tehnološko-metalurškog fakulteta. 

– Zadatak je bio da se izradi takozvana VTOL letelica, koja vertikalno uzleće i sleće, a leti kao klasičan avion – objašnjava Aleksandra Grubić, jedna od devojaka u momčadi „Beoavije”.    

I tako je od ideje, preko projektovanja do opipljive forme, nastala „Osa” – tri metra dugačka, raspona krila četiri metra, s maksimalnom brzinom od 145 kilometara na čas pri horizontalnom letu. Bespilotna letelica napravljena je od karbonskih vlakana (90 posto) i aluminijuma, na pogon litijum-jonske baterije od 1.300 grama.  

– Težina „Ose” je 17 kilograma, u skladu s propozicijama da letelica ne sme da bude teža od 20 kilograma sa sve teretom od dva kilograma, koliko je morala da ponese prilikom takmičarskog leta – dodaje Marko Skakun, član „Beoavije” s Elektrotehničkog fakulteta. 

Koliko je nastup u finalu „New Flying Competition 2020” studiozno pripreman, govori i podatak da su pri projektovanju „Ose” uzete u obzir i vremenske prilike prognozirane za kraj novembra u Hamburgu, koje bi mogle da utiču na let. Ali, protiv faktora kovid 19 se nije moglo. Organizator je odlučio da, umesto sedmoboja na nebu iznad Hamburga, sve ekipe takmičarske letove izvedu u svojim državama, a da žiri prati demonstraciju u onlajn prenosu.  

– Odabrali smo sportski aerodrom „Ravan” nedaleko od Čačka, koji ima betonsku pistu i ostale pogodnosti. Organizatori takmičenja su nam poslali GPS loger da ga ugradimo u „Osu”, kako bi pratili sve parametre leta. Jedna kamera je montirana na letelici, druga je sa tla snimala kako sklapamo „Osu” i ubacujemo predviđeni teret od dva kilograma, dimenzija 1.100 sa 250 sa 150 milimetara – opisuje Nikola Zlatković taj 23. novembar, kada je jednogodišnji rad trebalo pokazati na delu.

„Pilot” za daljinskim upravljačem bio je Aleksandar Milutinović, koordinator sektora za pogon. Osu je horizontalno podigao na visinu od 10 metara. Usledio je najzahtevniji deo – prelazak u horizontalni let, uz obavezni luping, što je najveće opterećenje za konstrukciju aviona. Na kraju demonstracije, još jedan delikatni manevar – „Osa” je vertikalno prizemljena na mesto odakle je uzletela.

– Naše konstruktorsko rešenje, da se elise za vertikalni manevar uvlače u telo letelice tokom horizontalnog leta, ocenjeno je kao naročito kreativno, što je doprinelo visokom plasmanu – napominje član tima Dušan Lazić.

S obzirom na to da je prvo mesto osvojila ekipa Univerziteta Nirnberg, a drugo njihove kolege iz Minhena, može se reći da je srpski tim šampion „ostatka sveta” (i četvrto mesto pripalo je Nemcima).

Drugo, konkurenti su raspolagali neuporedivo većim budžetima. Ilustracije radi, tim Univerziteta Minhen napravio je šest letelica, a najbolju je izabrao za takmičenje. „Beoavija” je imala svestranu logističku podršku Mašinskog fakulteta, ali je morala da sama rešava pitanje finansiranja projekta. Ističu da za tu vrstu pomoći veliku zahvalnost duguju preduzetniku Draganu Pavloviću, koji je zdušno stao iza njih.   

– Dokazali smo i da pratimo glavni trend u svetskoj avio-industriji, a to je razvoj VTOL letelica. Zbog sve masovnijeg vazdušnog saobraćaja, budućnost pripada avionima kojima neće biti potrebne dugačke poletno-sletne staze. Na konceptu verikalnog sletanja i uzletanja počivaju i famozni leteći automobili, za prevoz ljudi i tereta u gusto naseljenim urbanim sredinama – zaključuje „beoavistkinja” Isidora Stanković.