Освајањем трећег места на светском такмичењу у изради летелица с вертикалним полетањем и слетањем, студентски тим „Беоавија” показао да наши будући инжењери држе корак с трендовима у глобалној авио-индустрији

– За нас је такмичење почело још септембра прошле године, чим смо сазнали каква се летелица тражи пропозицијама надметања. О напретку пројекта редовно смо слали извештаје организаторима у Хамбургу. Почетком фебруара су нам јавили да смо ушли у финале – започиње причу Давид Цветковић, члан сектора за аеродинамику „Беоавије”.

Око летелице „Оса”, с којом је освојено треће место, окупило се тридесетак „беоависта”, студената „машинца”, уз неколико колега са Електротехничког и Технолошко-металуршког факултета. 

– Задатак је био да се изради такозвана ВТОЛ летелица, која вертикално узлеће и слеће, а лети као класичан авион – објашњава Александра Грубић, једна од девојака у момчади „Беоавије”.    

И тако је од идеје, преко пројектовања до опипљиве форме, настала „Оса” – три метра дугачка, распона крила четири метра, с максималном брзином од 145 километара на час при хоризонталном лету. Беспилотна летелица направљена је од карбонских влакана (90 посто) и алуминијума, на погон литијум-јонске батерије од 1.300 грама.  

– Тежина „Осе” је 17 килограма, у складу с пропозицијама да летелица не сме да буде тежа од 20 килограма са све теретом од два килограма, колико је морала да понесе приликом такмичарског лета – додаје Марко Скакун, члан „Беоавије” с Електротехничког факултета. 

Колико је наступ у финалу „New Flying Competition 2020” студиозно припреман, говори и податак да су при пројектовању „Осе” узете у обзир и временске прилике прогнозиране за крај новембра у Хамбургу, које би могле да утичу на лет. Али, против фактора ковид 19 се није могло. Организатор је одлучио да, уместо седмобоја на небу изнад Хамбурга, све екипе такмичарске летове изведу у својим државама, а да жири прати демонстрацију у онлајн преносу.  

– Одабрали смо спортски аеродром „Раван” недалеко од Чачка, који има бетонску писту и остале погодности. Организатори такмичења су нам послали ГПС логер да га уградимо у „Осу”, како би пратили све параметре лета. Једна камера је монтирана на летелици, друга је са тла снимала како склапамо „Осу” и убацујемо предвиђени терет од два килограма, димензија 1.100 са 250 са 150 милиметара – описује Никола Златковић тај 23. новембар, када је једногодишњи рад требало показати на делу.

„Пилот” за даљинским управљачем био је Александар Милутиновић, координатор сектора за погон. Осу је хоризонтално подигао на висину од 10 метара. Уследио је најзахтевнији део – прелазак у хоризонтални лет, уз обавезни лупинг, што је највеће оптерећење за конструкцију авиона. На крају демонстрације, још један деликатни маневар – „Оса” је вертикално приземљена на место одакле је узлетела.

– Наше конструкторско решење, да се елисе за вертикални маневар увлаче у тело летелице током хоризонталног лета, оцењено је као нарочито креативно, што је допринело високом пласману – напомиње члан тима Душан Лазић.

С обзиром на то да је прво место освојила екипа Универзитета Нирнберг, а друго њихове колеге из Минхена, може се рећи да је српски тим шампион „остатка света” (и четврто место припало је Немцима).

Друго, конкуренти су располагали неупоредиво већим буџетима. Илустрације ради, тим Универзитета Минхен направио је шест летелица, а најбољу је изабрао за такмичење. „Беоавија” је имала свестрану логистичку подршку Машинског факултета, али је морала да сама решава питање финансирања пројекта. Истичу да за ту врсту помоћи велику захвалност дугују предузетнику Драгану Павловићу, који је здушно стао иза њих.   

– Доказали смо и да пратимо главни тренд у светској авио-индустрији, а то је развој ВТОЛ летелица. Због све масовнијег ваздушног саобраћаја, будућност припада авионима којима неће бити потребне дугачке полетно-слетне стазе. На концепту верикалног слетања и узлетања почивају и фамозни летећи аутомобили, за превоз људи и терета у густо насељеним урбаним срединама – закључује „беоависткиња” Исидора Станковић.